...Ја се добро сећам вечери тридесетог априла две хиљаде четрнаесте. Година почетка „руског пролећа“. Година која је преокренула мој живот и живот Русије.
Тата је дошао са посла. Ми комуницирамо ментално. Мој отац ускоро креће на турнеју по Европи на свом бициклу. Путовати на два точка преко целог континента... Тако је кул! Отац ме позива да идем са њим следеће године. Пита где ћемо. Кажем: „Хоћу да обиђем Балкан, желим да идем у Србију“. А сада ми се у глави исцрта слика: мој отац и ја, као у „Лаком јахачу”, возимо се балканским магистралама на поветарцу, заустављамо се у мотелима поред пута и удишемо слободан ваздух... јужног Балкана.
Јужни Балкан... Књиге из детињства нас уче да штитимо слабе. Уз моју љубав према руској историји, овај морал се претворио и у симпатије према балканским земљама, стотинама година тлаченим од Отоманског царства и ослобођеним, између осталог, и силом руског оружја. На мене је утицала и књига Валентина Пикула „Имам част“ у којој су ми чланови пансрпске организације „Црна рука“ деловали као хероји који се боре против антинародне моћи проаустријског монарха – књига која приказује страдање Срба и Црногораца у Првом светском рату. На ову симпатију утицало је и моје интересовање за еру Бориса Јељцина, еру јурњаве на Приштину и преокрет преко Атлантика, доба када су стотине Срба изашле на мостове да их са живим штитом затворе од НАТО бомбардера. А ови транспаренти српских навијача, пуни безусловне љубави, „Руси и Срби су браћа заувек“?! Сви ови догађаји дали су посебно место јужном Балкану у мојој души. Где ићи - ако не тамо?
Вратимо се на вече тридесетог априла. Мој отац је хтео вечерас да иде на дачу, али се предомислио - падала је киша. Путеви су мокри и опасни. А онда, једног сунчаног дана првог маја, када је тата одавно отишао, а ја, пун младалачког пролећног блаженства, проводио време са својом девојком, у стану је зазвонило звоно, а непознати момак је упитао: „Да ли Олег Албертович Бардин живи овде? „Да, сада морам да идем на дачу“, схвативши да се догодило нешто непоправљиво, одговорио сам ведрим (очигледно из ишчекивања адреналина) гласом. "Догодила се несрећа. Пилот је погинуо." - звучало је на другом крају... Дакле, сан се није остварио, а догодио се један од највећих губитака...
Сада, у две хиљаде двадесет трећој, живим у Црној Гори, често посећујем Србију... А патос поста ме тера да извучем леп закључак, да кажем да сада, у годинама ништа мање значајним за историју, када се „руско пролеће“ претвара у руску јесен, заиста возим баш тим магистралним путевима који су у мојој машти били насликани, и удишем југ, удахнуто слободног Балкана, удишем слободнији, а не ирон Гешталт, остварио тинејџерски сан, као ексер забијен у душу чекићем личне трагедије. Наравно да постоји нијанса овог осећаја. Али много више, дивим се симболици којом је живот пун, радости човека који прави планове и спроводи их. Лепа је ова синтеза судбине која вам пружа могућности и људске воље уз помоћ које остварујете ове могућности...