Јутро. 24. септембар. Небо дише свежином, хладноћом и нечим старим и новим у исто време: спирала живота се окреће још једном, враћајући све исте сензације као пре годину дана, када сам се тек преселио на Балкан, али живот је већ потпуно другачији.
У коноби, где доручкујем, прича се само о киши која је падала ноћу. Гласови Црногораца лежерно шуште, с времена на вријеме избацујући испод ногу ријеч „киша“, као јесењи лист. Под милозвучним српским гласом који јауче Београдом, на клупи наспрам мене спава мала црвена мачка. Пријатно, слободно и помало тужно у септембру. Овако је, треће јутро црногорске јесени.